Приказ одломка есеја „Потера за пејзажима“
Текст „Потера за пејзажима“ је написан 1932. и објављен у збирци есеја „Између труба и тишине“ 1958.
То је есеј, али има елементе путописа и репортаже. Током путовања возом ћира од Београда до Дубровника писац запажа живописне слике и одлике предела кроз које пролази.
Прва реченица нам показује да писац креће на пут. На море. Реченицом коју чини једна реч „Море“ казује да је циљ који ишчекује море и да је узбуђен што тамо путује. Једнако су узбуђени и остали путници који, док сунце пада на прозоре, ускачу у воз као скакавци. Метафором „рој позлаћених скакаваца“ писац дочарава јутро и нестрпљење путника. Тиме привлачи пажњу читалаца и увлачи их у атмосферу и у свој доживљај.
Ово је дескриптивни текст, јер у њему доминирају описи, а приповеда се у првом лицу чиме је истакнут субјективни доживљај.
Следећа слика приказује Колубару као реку у којој се нико не купа и њену околину. Опис обале поред реке је пун епитета (песак је нетакнут, бео, чедан...). Воз пролази кроз Милановац и Чачак, који који у њему буди асоцијацију на мирис малина и локомотиве. Пролазе између Овчара и Каблара уз напор. Природу на врху планине „међу птицама и облацима и између два ветра“ писац описује епитетима „у високој трави и цвећу које лелуја“.
Траса води кроз тунеле, али и кроз траву и густо лишће. Замишљамо овај предео природе као предиван крај обасјан сунцем. Воз лети на црним шинама, јер се налази на висини. Путници скоро да додирују небо, а онда гледају у провалију.
Писац замишља да се може зауставити на једном делу пута и уживати у пределу поред реке - „Бистри потоци нас маме да се зауставио“. У зачараној долини пита се шта се све може десити јер предео изгледа као рај.
Пред сумрак један путник излази из воза и остаје у зачараниј долини и за тај опис писац користи метафору сличну оној са почетка текста - „један млади скакавац“.
Облици изражавања који се користе у тексту су описи и доживљаји предела. Проналазимо просторне и временске пејзаже, јер се смењују предели током дана и ноћи. Персонификацијом „У сумрак прилази нам Вишеград“ дочарава се промена доба дана и прелазак из реалних пејзажа у оне који су плод маште. Како пада мрак писац види и оно чега нема, а може да постоји. Замишља природу у шумовитом пределу према сопственим идејама и користи персонификацију, ономатопеју и епитете („ужурбани поток громогласно шуми“, „огледало за месец који се рађа над црним боровима“).
Сарајево је описано као град у ноћи, чији су зидови направљен од хране. Писац пролази кроз део града насељен муслиманима и у метафори у којој Алах ноћу пали звезде замишља жене које се спремају за сан тако што одлажу своје одоре.
И наредни пејзаж је фикција. У зору, кад још није дан, сусрет са Неретвом је представљен драматично, то је планинска река која цвили и урла. Сунце излази и обасјава и ону другу страну света и путник, сликар, замишља кањон у Мексику и како древни староседеоци Индијанци лове плен док јашу коње. Брзог Јелена, поглавицу, види на крају дела реке, када она више није опасна. Насупрот овој слици, у следећој путници из воза гледају са висине на Требишњицу која је пресушила. Виде планине и ретке плодне њиве које се могу пребројати - мале су, јер је мало плодне земље и људи са њих сакупљају све што успеју да узгоје.
Описи пејзажа су сугестивни и визуелни и аудитивни елементи код читалаца стварају потпуни чулни доживљај предела кроз који воз и путници пролазе.
Близина Дубровника је близина оствареног циља са почетка путовања. Како се приближава воз, путници виде одсјај сунца у мору и могу да осете његов слан мирис. За њих и за нас краја света је место где копно нестаје и почиње водена провалија без краја.
Кад прође кроз дубровачка врата богата историја града асоцира писца на нека давна времена и он себе види на степеницама којима силази, али у 15 веку. Фонтана која је уништена у земљотресу у 18. веку га преноси у неко друго време. Намешта шешир и вади мач из корица, али га лепота жена из 1932. које пролазе улицом и једу сладолед враћа у садашњост. Овакав уметнички поступак враћања радње на догађај из прошлости је ретроспективно казивање. Лепоту града исказује епитетима и персонификацијом „позлаћене куће од камена које се гледају и скоро милују.
Одушевљен је и силази до мора које први пут види. Боја воде га асоцира на смарагд. Седи на стени и замишља како ће слика пред њим изгледати на његовом платну. Хиперболом „Сликам овај акварел четкицама које умачем у читаво море.“ завршава се одломак.
После читања текста ближа ми је веза између сликарства и књижевности и разумем како уметници добијају инспирацију и како лепоту предела претварају у лепоту уметничког дела. Потрага за пејзажима Пеђе Милосављевића је потрага за инспирацијом и лепотом.