Слика са путовања
Лепе пејзаже често виђам у Србији, али најдражи су ми они на обалама Црне Горе само због погледа на море.
Био је сунчан дан, месец август, налазио сам се у аутобусу. Путовао сам сам из Београда у Будву, узбуђен због чињенице да по први пут идем сам на море. Веома чудно сам се осећао, седео сам поред особе коју никада нисам видео. Док сам био будан, гледао сам кроз прозор у мрак, или у телефон. То је било једно јако досадно искуство. Заспао сам тек при изласку из Србије.
Пробудио сам се рано ујутру. Налазили смо се на планинама изнад Будве, видео сам само сиву боју - планине, стене и пут. И све тако кршевито до једне кривине. Аутобус је скренуо и одједном ми је море забљештало у очи. Поглед је био предиван. Кроз прозор сам видео плавозелену пучину пуну једрилица и чамаца која се негде далеко спајала са небом.
Усред тог великог морског пространства налазило се острво Хаваји тј. Острво Свети Никола. Име је добило по цркви Свети Никола која се налази на њему. Оно изгледа као брдо пуно дрвећа из ког вири мала али пуна плажа. На острву се дуго година налазио и ресторан „Хаваји“, па је и то име по којем је познато ово острво.
На небу није било ниједног великог облака, само сунце које је сијало. Када сам погледао десно, видео сам велики, бели град. Из аутобуса ми је деловало да је свака зграда у Будви бела уз понеко дрво између њих.
Плаже око Будве изгледају шарено због сунцобрана од којих је сваки друге боје. Оне су толико пуне да се може видети мноштво људи како се сунчају и забављају. Нисам могао да верујем да ћу све ово видети изблиза.
Најлепши ми је од свих први поглед на море са велике висине.
Лука Марковић
Слика са путовања
Једна од мојих омиљених активности на путовању је разгледање природе. Ове године сам путовала у Француску и Швајцарску и видела сам предивне пределе.
Један ми се посебно свидео и он се налази близу границе Француске и Швајцарске. Тамо су Алпи, чији се велики венци простиру на све стране. Њима припада и Мон Блан који је највиши врх у Европи, висок скоро 5000 метара. Тог сунчаног дана, природа око мене је била прелепа. Пуно белих облачића на небу се пресликавало у језеру. Бисерно чиста вода језера само је доприносила овом предивном пределу. Језеро је било обгрљено густим четинарским шумама. Обала језера је била пуна каменчића различите боје који су савршени за украшавање и прављење накита. Ваздух је тамо свеж захваљујући четинарским шумама. Животиње, којих има много, могу се наћи крај језера где долазе да пију воду. На дрвећу ближе путу могу се спазити веверице и многе друге животиње које живе на дрвету.
У Алпима има мало кућа, али су све сличне, беле са црвеним цреповима и великим терасама. То је зато што је ваздух свеж и чист и људи воле да седе на отвореном. Била је гужва на путу, па док смо стајали, видели смо детаље на кућама које су ближе путу. Било је много цвећа на терасама и туја, које сам препознала јер их има и моја бака на тераси у Београду.
Врхови Алпа су и даље под снегом, што изгледа невероватно, зато што је лето и сунце сија. Јата птица често пролећу. На небу је неколико авиона и, одједном, из њих искачу падобранаци, а над њима се отварају шарени падобрани.
Природа тако близу ауто-пута, предео разнолик и веома жив, живописно небо – све то чини ову слику чудесном.
Вања Јовић
Слика са путовања
Овог лета за време распуста ишла сам код тетке у Лозницу.
Путовала сам аутобусом. Седела сам до прозора и по ко зна који пут гледала лепоту коју је створила мајка природа. Једна слика ме је навела на размишљање о важности природе за човека.
Нисам сигурна да ли је то био део пута пре или после Шапца, али то сад није ни важно. Све поред пута је било зелено и виделе су се километрима дугачке њиве пшеница и кукуруза. Небо је било ведро, плаво као море, само понеки облак ту и тамо. Сунце је сијало и својим зрацима обасјавало злаћане кукурузе, високе као да желе да дохвате небо. На неким стабљикама вране су кљуцале млада зрна иако је у њивама било плашила за птице. У даљини су расла брда и планине, а на падинама су се виделе куће, све једна до друге.
Кад су преда мном таква пространства, сетим се детињства. Не знам зашто, јер ливаде и њиве нису део тог времена. То је више због осећања да су ми природа и њена лепота блиске и да означавају почетак нашег живота. И онда разумем зашто природу треба чувати. Она нам даје живот, храну и све остало што је неопходно да бисмо постојали.
Ана Поповић
