Бајфордова шума
Инспирација за фотографисање, писање и сликање
Бајфордова шума
Јесен је већ дошла у Бајфордову шуму. Ветар фијуче као луд, звижди и свира јесењу сонату, шарено лишће игра око нас. Дрвеће је помало огољено и високо као да жели да дохвати небо које су прекрили суморни облаци. Птице, становнице овог града, сакриле су се и не чује се њихов цвркут. Једино живахне веверице скачу са гране на грану и нестају у високим гранама. Све је утихнуло, нема буке као у граду, а скоро да смо у центру града.
Трава је сува, жута, испуцала. Пада киша, лагана, ситна, једва да је осећам. Шума радосно упија влагу, потребна јој је. Бањички поток који смо малопре прешли скоро је нестао. Прејако летње сунце скора га сасвим исушило. Сећам се како сам прошле године седела на клупици, а весели жубор потока чинио да будем радосна.
Другарица ме дозива. Настављамо шетњу. Освежена шума светлуца. Са лишћа се нижу капљице и сустижу једна другу. Птице су изашле из скровишата и поседале на гране. Беже из градске вреве у ову шуму, њихов дом и оазу.
„Шта је писало на оној табли на почетку стазе?“
„Град врабаца!“
Била је ово забавна шетња. И поучна. Брига о природи и угроженим врстама биљака и животиња - то је прича свих нас.
Шетња кроз шуму
Прелазимо улицу изнад стадиона Црвене звезде и улазимо у Бајфордову шуму. Ветра нема, а лишће лепрша са грана и расејава се по тлу. Златни зраци сунца извирују кроз крошње дрвећа. Обасјавају природу у дивним јесењим бојама и чине их још лепшим. Све је некако свеже, ваздух је чист. Осећа се мирис дрвећа и опалог лишћа.
Седимо на клупи. Све је тихо. Чују се само кораци тркача који се удаљава од нас. За њим стиже пас и весело лаје и трчкара по стази. Једна веверица претрчи преко гомиле лишћа поред клупе, а затим се брзо као метак попне на дрво. Птице на суседном дрвећу певуше дивну песму као да објављују да почиње јесен.
Чини ми се као да сам негде далеко далеко од града у дубокој шуми. А, ено тамо назире се путић који у стотинак корака води до главне улице, оне што је пошла из центра града, са Славије.
Шетамо до краја стазе, до Бањице, и читамо натпис. Ова шума је станиште многих птица. За животиње то је дом, а за људе додир са магијом природе. Треба да је чувамо јер је то природно добро важно за све нас.
Ана Бојић, Лана Маринковић и Дуња Стојиљковић
Тимоти Џон Бајфорд
Текст Божидара Мандића у Политикином Културном додатку од 14. априла 2018. под називом Луди Енглез, посвећен Тимотију Џону Бајфорду и његовом значају за српску културу.
Аутор се сећа њиховог првог сусрета:
„Први пут смо се сусрели на скупу о екологији у Регионалном центру за заштиту животне средине. Били су то дани кад се и код нас почела будити свест о природи и њеном очувању. Било је то јутро у коме је ретко ко знао шта значи реч – екологија! У свету њено значење је нарастало, а код нас је била још под великим велом сумње. Једном кад су полицајци дошли код нас у шуму и питали чиме се бавим, ја сам им одговорио „екологијом“. Они су подвикнули: „Е, то... то... то плаћају службеници ЦИА.“ Знајући његов телевизијски рад пришао сам му и представио се. Одмах смо један код другог препознали одговорност за шуме, потоке, планине... У истом тренутку обојица смо узвикнули – Свест или гест!“
У даљем тексту аутор подсећа читаоце на животни пут режисера Бајфорда. Рођен је у Солзберију, а онда се настанио у Југославији. Сматрао је да овде има више уметничке слободе и да Телевизија Београд негује експеримент више него БИ-Би-Си. Одушевио се текстовима Јована Јовановића Змаја и Душана Радовића и направио неколико антологијских телевизијских серија: Невен, Полетарац, Недељни забавник, Сточићу, постави се...
Имао је пса Билија са којим је шетао по Бањичкој шуми. Сагледао је њено богатство од храстова, лужњака, грабова и седамдесет шест различитих врста птица. Започео је борбу за њено очување и сада се та шума зове Бајфордова. За тај гест добио је награду 2011. Породица бистрих потока која се додељује у Удружењу књижевника Србије.