Екскурзија

 

Сунчано мајско јутро. Седмаци иду на екскурзију.

Сва деца су већ у 7.45 у Скерлићевој улици, где су паркирани аутобуси, са коферима и торбама. Јутро је сунчано и у ваздуху се осећа узбуђење због путовања. Улазимо у аутобус и гурамо се да бисмо сели на што боља места – а то су она у задњем делу и на спрату.

Излазимо из Београда, а иза нас остајају куће, зграде, улице. Возимо се аутопутем а са стране су равнице и брдашца обасјана сунцем. Лепа слика. Неки ђаци пуштају музику која не прија мојим ушима, па не могу да спавамо.

Паузу правимо око 10 сати код једног ресторана са кошаркашким теренима. Деца једу сладолед и пију сок, играју кошарку или причају у хладу дрвећа.

Наше прво одредиште је црква Лазарица, задужбина кнеза Лазара, у Крушевцу. Да бисмо дошли до ње, прво пролазимо кроз прелеп парк. Свуда око нас је нетакнута трава и процветало дрвеће. Пешачке стазе су од камених блокова, а на почетку парка су остаци једне тврђаве у Крушевцу. Лазарица се разликује од осталих цркава у Србији, јер је изграђена у моравском стилу, сва је од опеке и камена. Унутра су розете, геометријски орнаменти као и биљни и животињски мотиви. Кнез Лазар је подигао Лазарицу 1375. године. Помислим како је десетак године касније предводио српску војску у Косовском боју и страдао.

После обиласка цркве идемо према женском манастиру Љубостиња. Док се возимо, почиње да пада киша. Чује се негодовање, неки се брину да ће киша уништити екскурзију, али мени прија. Дан је веома топао и сунчан и киша је дошла као освежење. Пошто се у манастиру одржава венчање, време проводимо разгледањем околине. Престаје киша и у ваздуху се осећа свеж мирис траве и дрвећа.

Врњачка Бања је наша следећа станица. Имамо три сата за обилазак. Половина ђака иде у кафић, а остали одлазе у шетњу. Највише времена проводимо обилазећи прелепи парк и део око потока. Сликамо се на мосту и поред ружа, једемо сладолед и касније играмо одбојку. Онда путујемо ка Гочу, где се налази наш хотел, играмо друштвене игре и смејемо се. Вијугав пут и густа шума са обе стане – све је веома лепо, мада се неки помало плаше сталних кривина. На неким деловима постоји и заштитна мрежа која спречава одрон камења.

На Гоч стижемо предвече, око седам сати. То је планина изузетне лепоте. Сунце већ залази и осећа се свеж планински ваздух. У даљини се виде четинарске шуме. Док чекамо наставнике да узму кључеве од соба, играмо се на теренима и на игралишту испред хотела.

Након вечере сви су спремни за дискотеку. Али, дискотека је у трпезарији, па вече проводимо у гледању Евровизије и игри. Нико од нас није уморан, те смо касно легли, али нас ни то није спречило да се пробудимо већ у 8 ујутру. Након доручка сви износимо своје кофере из соба и уносимо их у аутобус. До ручка шетамо кроз шуму, једемо сладолед и играмо одбојку. Идем са другарицом дубоко у шуму и долазимо до ливаде са пуно цвећа и птица на дрвећу. Уживам у мирисима пролећног јутра. Песма птица чини да се осећам као у бајци. Дозивање моје другарице прекида чаробни тренутак. Враћамо се до хотела.

Ручамо, па крећемо са Гоча и стижемо у Жичу. Манастир Жича је задужбина краља Стефана Првовенчаног и ту га је Свети Сава крунисао1221 године. Здање је необично, јер доминира јарко црвена боја.

На повратку у Београд слушамо музику и певамо. Неколико нас је промукло.

Стижемо у Београд. Срећна сам што видим родитеље и одмах им причам о дивним местима које смо обишли. Кажем да је екскурзија веома важна, јер смо видели разне знаменитости Србије и сазнали много о њима, а то што сам била са пријатељима учинило је да све буде још лепше и занимљивије.

​

Вања Јовић и Ана Бојић

​

​

У потрази за пејзажима

 

Скрећемо у следећу кривину, наслоњена сам на прозор. Некима ово што видимо кроз прозор, ова природа, изгледа исто као небо, али мени не.

Све је плаво и зелено. Зелено чине ливаде са дрвећем, плантажама, кућицама које су, углавном, слично изграђене. Плаво чини огромно, када се загледам у њега дубоко, бесконачно плаво пространство. Границу између плавог и зеленог праве планине које се тек назиру у даљини. Изгледају као џинови, самци, прекривени маглом, чекају да их неко обиђе и посвети им пажњу. Изнад њих је небо. Поглед ми је усмерен ка птицама. Тако су слободне, независне, изгледају као бродови који једре морем, само што птицама нико не управља. Могу да осете ветар у крилима и када пролази кроз њих, ближе су сунцу и све гледају одозго. Птица нестаје иза облака и поглед ми остаје на плавом.
У тренуцима када гледам у небо, нестане све око мене. Небо чини да се осећам као да зарањам или одлазим у неки други свет даље од стварности. Од моје слике коју створим у глави могу да направим прави осећај, реалистичан колико може бити. Осећам сунце како ми пецка образе, ветар који ми, као човек рукама, милује лице.
Отварам очи због буке. Још увек гледам у небо. Авион лети високо и далеко и оставља бели траг за собом који се после стапа са грудвастим облацима којих једва где има. Спуштам поглед ка нечем зеленом што раздваја две обале. Река! И она је сада ту, прати нас, она је наш сапутник и служи као огледало у коме се огледа небо и дрвеће које смерно стоји уз њу.
Излазимо напоље. Киша је поквасила тло. Ваздух мирише на кишу помешану са земљом. Облака сада има доста, груписали су се једни са другима и неки изгледају као дим након експлозије. Сада праве тмине и сенке на земљи док прекривају сунце. Све је постало тише и тамније. Мир усред немира и буке, то је природа. Нема градског сивила, небо се лепо види, не пробадају га зграде као у граду.

Сада схватам, гледајући у небо, дубоко удубљена у то плаво пространство, схватам - природа је тако ћутљива, скромна, а уједно величанствена и моћна толико да ме одвоји од света око мене.

 

Дуња Стојиљковић

​

​

​

У потери за пејзажима

 

Волим путовања још од малих ногу. Увек ми је било занимљиво да гледам пејзаже кроз прозор и дивим се њиховој лепоти. То ме је смиривало и чинило ме срећном.

Наш аутобус је кренуо, убрзо је бучан град био замењен спокојним пољанама. У даљини су се назирале високе планине које су изгледале потпуно нестварно у плавој измаглици. На зеленим пољима се могла видети по нека скромна бела кућица са кровом од опеке.

Ушли смо у шуму, густо грање високог дрвећа нам је заклонило поглед на небо. Иза дрвећа се скривао бистри поточић који је спокојно жуборио. Са грана се чула весела песма птичица.

Уместо шуме, сада смо поново видели пространа поља. Златни сунчеви зраци обасјавали су све бојећи природу још израженије. Жути и љубичасти цветићи били су посути по пољима као мали украси који употпуњавају прелеп, насликан пејзаж. Све је исијавало топлотом и енергијом која испуни човеку срце и натера га да се заљуби у природу.

Мислим да бих заувек могла да гледам у беле облаке. Они се протежу горе, високо на небу, изнад планина, и изгледају прелепо.

Изашли смо из аутобуса, свеж и чист ваздух ми је охладио кожу. Захвално сам уздахнула. Осетила сам мирис борова и цвећа. Негде у даљини чуло се лајање паса и цвркут птица. Све је било тако мирно и лепо, било је савршено. Пожелела сам да трчим по пољу, да се смејем и да будем срећна.

 

Лана Маринковић

​

​

У потери за пејзажима

 

Током путовања људи ретко гледају кроз прозор. Не размишљају о природи коју виде и о пејзажима поред којих пролазе.

Био је пролећни распуст. Пошто волим да посећујем српске знаменитости и манастире, ишла сам са породицом у тврђаву која се налази у Смедереву. За време путовања сам све време гледала кроз прозор. Запажала сам како се скуп птица диже у плаво небо прекривено облацима, како зелена поља обрађују људи да би после израсло жито и кукуруз. Пролазили смо кроз бројна мала села где деца помажу својим родитељима у башти. Сунце је било лепе наранџасте боје, а његови зраци су се видели на површини малог потока у коме су пливале рибице. Док сам гледала кроз прозор и запажала лепоту природе, нисам приметила да смо стигли. Изашли смо из аута и попели се на горњи део тврђаве. Тамо је био најлепши поглед. Видела се река и залазак сунца. Чуло се како вода додирује камење на обали, а негде у висини су певале гласно птице. Осећања која сам тада имала тешко је пренети некоме ако сам не погледа.

Срећна сам што сам видела тако леп пејзаж.  

Екатарина Собољ

​

​